Istorija Aikidoa
Aikido je moderna Japanska borilačka veština, koju je razvio Morihej Uešiba (1883–1969), takođe poznat i kao O sensei (veliki učitelj) u razdoblju od 1930. do 1960. godine.
Smatra se da su daito-rju i aiki-đuđicu preteča tehničkog aspekta aikidoa, a O sensei je takođe uneo filozofsku i duhovnu komponentu u svoju borilačku veštinu. Naše shvatanje je da je Uešibina ideja bila da stvori borilačku veštinu koja je nalik umetnosti, koju bi vežbač mogao da upotrebi da se odbrani, istovremeno ne izlažući napadača bespotrebnoj povredi.
Naziv aikido sadrži 3 ideograma – japanska kanđija:
Često se prevodi kao „Put harmonije duha“, ali postoje i druga tumačenja, npr. „Put jedinstva energije“, ili „Put do postizanja harmonije sa prirodom i okruženjem oko nas.“
Aikido uključuje goloruke tehnike, kao i tehnike štapom (jo), drvenim mačem (bokken) i nožem (tanto). U osnovi postoji dvadesetak bazičnih tehnika, ali kad se uzmu u obzir sve varijacije, različiti položaji i kretnje, aikido zapravo sadrži hiljade tehnika.
U aikidou, kao i u praktično svim borilačkim veštinama iz Japana, postoji i mentalni i fizički aspekt treninga. Kao borilačka umetnost, aikido ne teži samo borilačkoj spremnosti i „efikasnosti“, već veliku pažnju poklanja poboljšanju svakodnevnog života. Ovaj mentalni aspekt je ključan za sve aikidoke (ljude koji vežbaju aikido).
Aikido je na zapad došao 1951. godine, u Francusku; u Veliku Britaniju 1955, u SAD 1960, u Australiju 1965, u Srbiju 1970, kao i u mnoge druge zemlje. Danas se aikido vežba širom zemaljske kugle.
Uešibini učenici, koji su nastavili da šire i podučavaju aikido, imali su svoje viđenje veštine. Usled različitih okolnosti, razvoja i razmimoilaženja stavova, do danas je nastalo mnoštvo aikido stilova, koji su manje ili više zastupljeni u svetu.
Najviše vežbača ima tradicionalni aikido u organizaciji Aikikai, koju još uvek vodi porodica Uešiba; zatim ki aikido, jošinkan aikido, ivama rju aikido (takođe u Aikikai org.), a na ovdašnjim prostorima i realni aikido, čiji je osnivač iz Srbije.
Put ratnika zasniva se na humanosti, ljubavi i iskrenosti; suština ratničke smelosti odražava se u istinskoj hrabrosti, mudrosti, ljubavi i prijateljstvu.
Naglašavanje fizičkih vidova ratničke veštine je besplodno, jer je moć tela uvek ograničena.
– Morihej Uešiba
Istorija Ki Aikidoa
Ki aikido je zapadnjački naziv za stil aikidoa koji se zove Shinshin toitsu aikido, na japanskom: 心身統一合氣道 – što u direktnom prevodu znači Aikido sa ujedinjenim umom i telom.
Osnivač ki aikidoa je Koići Tohei (1920–2011), koji je bio jedan od najboljih Uešibinih učenika. Kod njega je došao 1939. godine, a tada je već bio majstor džudoa.
Uešiba mu je dao najveće priznanje time što ga je promovisao u zvanje desetog DAN-a (najviše majstorsko zvanje u aikidou, kao i u većini japanskih borilačkih veština) i Tohei je jedini čovek kome je O sensei učinio tu čast.
Koići Tohei je od 1953. godine bio prvi učitelj koji je proširio aikido preko Havaja, do kontinentalnog dela SAD-a i zapadne Evrope. O sensei ga je poslao da putuje širom sveta i podučava aikido.
Tohei je bio veoma intrigiran kijem u aikidou. Smatrao je da um pokreće telo, i to mu je omogućavalo da se izbori sa ljudima duplo većim od njega, često dopuštajući da ga napada i po pet napadača istovremeno.
Tohei je bio glavni instruktor Aikikai organizacije u Hombu dođou od 1956. do 1974. godine.
Nedugo nakon Uešibine smrti, 1971. godine, Tohei je oformio Ki društvo (氣の研究会 – Ki no Kenkyukai). Organizacija je za cilj imala razumevanje i korišćenje kija. Razlog stvaranja ove organizacije bio je to što je za vreme svog života O sensei često upotrebljavao reč ki, pa su zbog toga i drugi tako postupali, ali nakon njegove smrti ona se maltene povukla iz upotrebe. I ne samo to, sudeći po Toheijevim zapažanjima – Većina ljudi vežba samo aikido zahvate i zaboravlja na razvoj kija.
U svojoj knjizu, Tohei navodi: „Učitelj Uešiba prvo je vodio protivnikov um, a zatim bacao njegovo telo, tako da se ovaj nije mogao odupreti. Mi samo pokušavamo da pokrenemo telo, a zanemarujemo um. Zato se i sudaramo.“
Moriheja Uešibu je nasledio njegov sin, Kišomaru Uešiba, koji je bio na čelu Aikikai organizacije. Tohei je 1974. godine dao ostavku na mesto glavnog Aikikai instruktora, na kom je bio 18 godina i napustio matičnu organizaciju. Nakon toga Tohei je oformio Shinshin Toitsu Aikido – Ki Aikido, koji mi danas vežbamo.
Autor je niza bestselera među kojima su: "Aikido u svakodnevnom životu", "Knjiga o kiju", "Metode ki disanja", i drugi...
Tohei je u svoju veštinu, pored borilačkog aspekta, uvrstio i:
• Kiatsu (metod ličnog zdravlja i lečenja)
• Ki disanje (ima za cilj uspostavljanje pravilnog disanja kroz korišćenje dijafragme)
• Ki meditaciju („Put do izvorne pameti“ – Tohei)
• Vežbe za razvoj kija (vežbe koje se koriste uz ki testove)
Prenoseći svoje učenje u zapadnim zemljama, Tohei se susreo sa mnogim poteškoćama. To ga je primoralo da oformi jednostavan, praktičan i jasan metod podučavanja.
Za lakše razumevanje funkcionisanja Kija u našem telu i umu, oformio je četiri osnovna principa (koji bi trebalo da nam pomognu da ujedinimo um i telo). Prvi i četvrti se tiču uma, a drugi i treći tela:
1. Drži tačku – smirivanje uma u tački koja predstavlja prirodno težište tela, tanden (malo ispod pupka)
2. Potpuno se opusti – u pitanju je aktivna, živa relaksacija u celom telu (a ne mlitavost)
3. Drži težinu tela na donjoj strani – prirodno usklađivanje sa silom teže, u svakom delu tela
4. Ekstenziraj ki – odašilji ki uvek, u svim smerovima
Tohei i O sensei
Kišomaru Uešiba
Morihej Uešiba
Koići Tohei
Principi ki aikidoa:
1. Ekstenziraj ki
2. Poznaj protivnikovu istinsku nameru
3. Poštuj protivnikov ki
4. Zamisli sebe na partnerovom mestu
5. Delaj sa samopouzdanjem
Uvek sam mislio da je učenje kako oboriti čoveka od male koristi za obične ljude i njihov svakodnevni život i da je zato svrha vežbanja aikidoa u povećavanju sposobnosti upravljanja umom i telom i dostizanje moći iz njihove ujedinjenosti.
– Koići Tohei
Razvoj aikidoa se nastavlja
Ne možemo govoriti o istoriji aikidoa i njegovom razvoju, a da ne predstavimo Kenđira Jošigasakija (1951-2021), za koga se smatra da je jedan od najboljih Toheijevih učenika.
Jošigasaki je počeo da se bavi aikidoom 1968. godine, 1973. godine je postao instruktor, a već 1977. došao je u Evropu kao glavni instruktor Ki društva. Od tada je bio i u SAD-u, Južnoj Americi i Južnoj Africi gde je podučavao ki aikido.
Pored tehničkog aspekta, prenosio je svojim učenicima i svoje viđenje ispravnog načina razmišljanja i života, stoga su njegovi seminari uvek bili posebno intrigantni.
Prodirući dalje, dublje i sveobuhvatnije u suštinu ki aikidoa i života, konstantno je unapređivao svoje gledište, što se odražavalo i na njegov rad i podučavanje. Na neki način prerastajući osnovni sistem na čijem je čelu bio dugo godina, 2003. godine Jošigasaki je osnovao svoju organizaciju – Ki No Kenkyukai Association International.
Ova organizacija je brojala preko stotinu dođoa (sala za vežbanje) u Belgiji, Holandiji, Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Španiji, Finskoj, Mađarskoj, Italiji, Poljskoj, Južnoj Africi, Velikoj Britaniji, Švedskoj, Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji.
Naš klub je od osnivanja bio deo Jošigasakijevog sistema, a u Beogradu su se još od 1986. godine redovno održavali godišnji seminari koje je vodio, u organizaciji Ki aikido saveza Jugoslavije i kasnije Ki aikido saveza Srbije.
Kenđiro Jošigasaki je tokom celog života aktivno držao seminare i obilazio razne zemlje, neprestano unapređujući shvatanje aikidoa, razvijajući sistem i tehnike. Na aikido je gledao kao na umetnost koja je izuzetno korisna za život.
Jošigasaki je bio čovek velike harizme, britkog jezika i bistre pameti. Isticao se neuobičajenim razmišljanjem za koje bismo mogli da kažemo da je genijalno. Uvek je bilo izuzetno interesantno učestvovati na njegovim seminarima.
Pročitajte njegov odgovor iz jednog intervjua, na pitanje: „Da li nam možete detaljnije objasniti zbog čega uopšte podučavate ki?“ – „Podučavam ki jer to niko drugi ne radi; u osnovi to je razlog. Ali, zapravo, kod kuće se katkad pitam zašto podučavam. Kad čujem druge učitelje kako podučavaju besmislice ili greše, ili kad vidim knjige za meditaciju - većina tih knjiga je potpuna besmislica. Moja je motivacija, s obzirom na to da postoji toliko pogrešnih učenja na svetu, da neko treba da podučava pravu stvar. To je moja jedina motivacija da podučavam.“
Jošigasaki je napisao svoju prvu knjigu 2002. godine, pod nazivom "Unutrašnje putovanje stranca" (Inner Voyage of a Stranger), sa željom da svojim učenicima pruži drugačiju dimenziju razumevanja života i osnovnih pojmova. Za razliku od prve knjige, koja se ne bavi aikido tehnikama, 2015. godine izdao je knjigu "Sav taj aikido" (All of aikido) u dva toma, upravo na tu temu, zaokružujući ki aikido sistem kakav danas postoji.
Najpoznatiji aikidoka na svetu je sigurno američki glumac Stiven Sigal. Zanimljivo je da je upravo Jošigasaki bio taj koji ga je dočekao u Japanu, obezbedio mu smeštaj i podučavao ga aikidou. Kod njega je položio za majstorsko zvanje 2. DAN.
Mogli bismo reći da su im se putevi razišli, s obzirom na to da je Sigalov stil zadnjih decenija mnogo drugačiji od Jošigasakijevog.
Nakon Jošigasakijeve smrti 2021. godine njegova organizacija je transformisana u novu organizaciju pod nazivom „Ki no Kenkyukai Musubi“. Ki aikido klub „Musaši“ je deo ove organizacije i aktivno nastavlja da razvija ki aikido zasnovan na Jošigasakijevim učenjima.
Život se sastoji od percipiranja i reagovanja.
Uprkos tome, većina ljudi samo pokušava da kontroliše svoje živote.
Reakcije svake individue u bilo kom trenutku definisane su
načinom na koji ta individua percipira svet oko sebe.
– Kenđiro Jošigasaki